To DIY For: Ombre sovica

Prvo, izvinjavam se što još nema analognih fotografija. Imala sam ispitni rok, pa nije bilo vremena da ih napravim. Dobra stvar u svemu je da sam očistila godinu. Jeeeeee! (Moram malo da se hvalim. :)) Te sad imam bukvalno celo leto slobodno. Happy!!! :)

Drugo, danas umesto fotki, koje dugujem i vama i sebi, imaćemo uradi sam(a) tj. DIY post. Prvi put na mom blogu.

Već neko vreme na netu nalećem na razni ombre nakit, pa sam, eto, danas i ja rešila da se malo poigram na tu temu.

Pa da počnemo. Prvo, potreban nam je komad nakita za koji ne marimo ako ga uništimo. Zatim, lakovi za nokte u bojama po želji. Ja sam izabrala roze nijanse, stvarno ne znam šta mi bi. ;) I na kraju alpikator za puder ili već nešto tome slično.

P.S. Za slučaj da nešto krene po zlu, bilo bi fino da pri ruci imate i skidač laka za nokte i štapiće za uši...

Krećemo od bele. Lak na aplikator i tapkanje. 

Tapkati sve dok ne dobijemo zadovoljavajuću pokrivenost.

 Zatim, sve isto ponoviti i sa drugim bojama.

Ukoliko je potrebno, delove koje ne možete obojiti aplikatorom, obojite četkicom.

Na kraju ide čišćenje... 

Iiiii Voilà!

Analogni fotoaparat

Juče sam od tate dobila fotoaparat. Analogni. Njegov stari Zenit 11.

Ako kažem da nisam bila oduševljena slagaću vas. Jer taj aparat me je pratio kroz celo detinjstvo. Svi rođendani, letovanja, druženja zabeležavani su tim aparatom. S druge strane, drago mi je što sam ga dobila i zbog istorije koju taj aparat ima. Tata ga je kupio u Rusiji 1988., a u Jugoslaviju ga je prošvercovao u samovaru. On kaže kako je tad vredeo kao jedna dobra ruska plata i kako je bio jedan od modernijih modela, zbog foto ćelije koju na sebi ima.

Kad danas vidim ovaj aparat, ne mogu a da se ne setim nestrpljenja koje je vladalo dok čekamo da vidimo fotografije. A isto tako se sećam i da nam se par puta dogodilo da te fotografije ne stignu, jer je tata osvetlio film ili mu se isti otkačio. Mama bi najviše šizila u takvim situacijama, posebno ako se radilo o fotografijama s njihove godišnjice braka i onim s Bokeljske noći... Čak se i juče setila tih fotografija i nije mogla da podnese, a da ga opet ne izgrdi.
Zbog takvih momenata i jeste divno imati analogni fotoaparat. Mislim, ne zbog pridika, već zbog slatkog isčekivanja. To se s pojavom digitalnih aparata skroz izgubilo. Danas sa ovim  čudima sve se završava na klik, i  svi odmah trča ka tebi da vide kako su ispali. Nema tu nikakve čarolije.

Zbog te čarolije, ja sam juče popodne trčala do foto radnje po film. Ovih dana ću vežbati fotografisanje, a rezultate ćete videti uskoro. Nadam se. Ako sam dobro stavila film... ;)

 

P.S. Moj blog je danas napunio dve godinice... :)

 

 

 

 

 

When They Were Kids...

Šta mislite kakva je Anna Wintour bila kao dete? Da li je i tad sedela u prvom redu? Je li terorisala sve oko sebe? Ili je bila poslušna i išla na vreme u krevet?

A Karl Lagerfeld? Jel i kao klinac nosio samo crno?

Kako su uopšte izgledali kao deca, danas poznati urednici i dizajneri?

Ovim pitanjem pozabavio se anonimni autor bloga When They Were Kids... Ako vas interesuje više brzo klik ovde. 

 

Populaire

Koliko puta vam se desilo da pogledate strani film od početka do kraja, bez prevoda, i da se pritom oduševite?

Pod ovim "strani", podrazumevam sve filmove van engleskog i srpskog govornog područja, ili već bilo kog govornog područja čiji jezik razumete.

Meni se to dogodilo sinoć. Slučajno sam naletela na trejler za romantičnu komediju Populaire, i ostala potpuno očarana. Frizure a la Audrey, haljine u krug, neglašen struk, mačkaste naočare, ča - ča - ča... Vreme kad je sekretarica bilo popularno zanimanje.  Ma pedesete u punom sjaju!

Priča prati dvadesetjednogodišnju Rose Pamphyle od momenta kada aplicira za posao sekretarice kod Louisa Écharda. Za razliku od ostalih devojaka koje apliciraju, Rose ume brzo da kuca na pisaćoj mašini. Pisaće mašine?! Ma romantika, kažem vam.

Louis prihvata da je zaposli, ali pod uslovom da se prijavi na takmičenje u brzom kucanju, za koje će je on pripremati.
Ona pristaje.  Useljava se kod njega i počinju pripreme. Sve u cilju veće posvećenosti njihovom cilju... Ali... Umesto da se samo posvete vežbanju za takmičenje, počinju i da se posvećuju jedno drugom...

Glavne uloge u ovom prrreslatkom filmu igraju Déborah François i Romain Duris, a reziju potpisuje Régis Roinsard. Kostime, inspirisane Hitchcockovim filmovima, kao i filmom Funny Face, dizajnirala je  Charlotte David. A za muziku su bili zaduženi Rob and Emmanuel d'Orlando.

Kao što rekoh gore, očarana sam i toplo vam preporučujem da ga pogledate. Sa prevodom ili bez, ma svejedno! Samo uživajte u slikama. Ja ću sigurno, još koji put uživati.