Plavetnilo

Danas ću biti kratka. Tek da se javim da sam tu. Kao. Tu sam, a nisam. Mozak mi je još negde na horizontu i odbija da prihvati činjenicu da je već(!) septembar.

Zato danas samo fotografije. I to bez mene. Tek kad sam došla kući shvatila sam da imam samo jednu fotografiju na kojoj sam, a i ona kakva je bolje da je nema. :)

Uživajte, čitamo se uskoro. :)

To DIY For: Ombre sovica

Prvo, izvinjavam se što još nema analognih fotografija. Imala sam ispitni rok, pa nije bilo vremena da ih napravim. Dobra stvar u svemu je da sam očistila godinu. Jeeeeee! (Moram malo da se hvalim. :)) Te sad imam bukvalno celo leto slobodno. Happy!!! :)

Drugo, danas umesto fotki, koje dugujem i vama i sebi, imaćemo uradi sam(a) tj. DIY post. Prvi put na mom blogu.

Već neko vreme na netu nalećem na razni ombre nakit, pa sam, eto, danas i ja rešila da se malo poigram na tu temu.

Pa da počnemo. Prvo, potreban nam je komad nakita za koji ne marimo ako ga uništimo. Zatim, lakovi za nokte u bojama po želji. Ja sam izabrala roze nijanse, stvarno ne znam šta mi bi. ;) I na kraju alpikator za puder ili već nešto tome slično.

P.S. Za slučaj da nešto krene po zlu, bilo bi fino da pri ruci imate i skidač laka za nokte i štapiće za uši...

Krećemo od bele. Lak na aplikator i tapkanje. 

Tapkati sve dok ne dobijemo zadovoljavajuću pokrivenost.

 Zatim, sve isto ponoviti i sa drugim bojama.

Ukoliko je potrebno, delove koje ne možete obojiti aplikatorom, obojite četkicom.

Na kraju ide čišćenje... 

Iiiii Voilà!

Analogni fotoaparat

Juče sam od tate dobila fotoaparat. Analogni. Njegov stari Zenit 11.

Ako kažem da nisam bila oduševljena slagaću vas. Jer taj aparat me je pratio kroz celo detinjstvo. Svi rođendani, letovanja, druženja zabeležavani su tim aparatom. S druge strane, drago mi je što sam ga dobila i zbog istorije koju taj aparat ima. Tata ga je kupio u Rusiji 1988., a u Jugoslaviju ga je prošvercovao u samovaru. On kaže kako je tad vredeo kao jedna dobra ruska plata i kako je bio jedan od modernijih modela, zbog foto ćelije koju na sebi ima.

Kad danas vidim ovaj aparat, ne mogu a da se ne setim nestrpljenja koje je vladalo dok čekamo da vidimo fotografije. A isto tako se sećam i da nam se par puta dogodilo da te fotografije ne stignu, jer je tata osvetlio film ili mu se isti otkačio. Mama bi najviše šizila u takvim situacijama, posebno ako se radilo o fotografijama s njihove godišnjice braka i onim s Bokeljske noći... Čak se i juče setila tih fotografija i nije mogla da podnese, a da ga opet ne izgrdi.
Zbog takvih momenata i jeste divno imati analogni fotoaparat. Mislim, ne zbog pridika, već zbog slatkog isčekivanja. To se s pojavom digitalnih aparata skroz izgubilo. Danas sa ovim  čudima sve se završava na klik, i  svi odmah trča ka tebi da vide kako su ispali. Nema tu nikakve čarolije.

Zbog te čarolije, ja sam juče popodne trčala do foto radnje po film. Ovih dana ću vežbati fotografisanje, a rezultate ćete videti uskoro. Nadam se. Ako sam dobro stavila film... ;)

 

P.S. Moj blog je danas napunio dve godinice... :)

 

 

 

 

 

When They Were Kids...

Šta mislite kakva je Anna Wintour bila kao dete? Da li je i tad sedela u prvom redu? Je li terorisala sve oko sebe? Ili je bila poslušna i išla na vreme u krevet?

A Karl Lagerfeld? Jel i kao klinac nosio samo crno?

Kako su uopšte izgledali kao deca, danas poznati urednici i dizajneri?

Ovim pitanjem pozabavio se anonimni autor bloga When They Were Kids... Ako vas interesuje više brzo klik ovde. 

 

Populaire

Koliko puta vam se desilo da pogledate strani film od početka do kraja, bez prevoda, i da se pritom oduševite?

Pod ovim "strani", podrazumevam sve filmove van engleskog i srpskog govornog područja, ili već bilo kog govornog područja čiji jezik razumete.

Meni se to dogodilo sinoć. Slučajno sam naletela na trejler za romantičnu komediju Populaire, i ostala potpuno očarana. Frizure a la Audrey, haljine u krug, neglašen struk, mačkaste naočare, ča - ča - ča... Vreme kad je sekretarica bilo popularno zanimanje.  Ma pedesete u punom sjaju!

Priča prati dvadesetjednogodišnju Rose Pamphyle od momenta kada aplicira za posao sekretarice kod Louisa Écharda. Za razliku od ostalih devojaka koje apliciraju, Rose ume brzo da kuca na pisaćoj mašini. Pisaće mašine?! Ma romantika, kažem vam.

Louis prihvata da je zaposli, ali pod uslovom da se prijavi na takmičenje u brzom kucanju, za koje će je on pripremati.
Ona pristaje.  Useljava se kod njega i počinju pripreme. Sve u cilju veće posvećenosti njihovom cilju... Ali... Umesto da se samo posvete vežbanju za takmičenje, počinju i da se posvećuju jedno drugom...

Glavne uloge u ovom prrreslatkom filmu igraju Déborah François i Romain Duris, a reziju potpisuje Régis Roinsard. Kostime, inspirisane Hitchcockovim filmovima, kao i filmom Funny Face, dizajnirala je  Charlotte David. A za muziku su bili zaduženi Rob and Emmanuel d'Orlando.

Kao što rekoh gore, očarana sam i toplo vam preporučujem da ga pogledate. Sa prevodom ili bez, ma svejedno! Samo uživajte u slikama. Ja ću sigurno, još koji put uživati.

 

 

       

 

 

S**t Bloggers Wear...

Neću dugo jer moram da se vratim knjizi. Ispitni je rok. Opet... Boooooring!

Slučajno sam naletela na jedan presimpatičan blog, koji me je jako zabavio. Dok sam ga gledala shvatila sam da nisam jedina koja misli da su Valentino Rockstud ruž... malo manje lepe... Znači s mojim ukusom je sve u redu. Za sad.

Blog se zove Shit Bloggers Wear,  a uređuje ga Cecilia Doan, inače samouka ilusratorka.

Ja vam ovde predstavljam par njenih radova, a za više kliknite: Shit Bloggers Wear.

 

Run, Forrest, Run!

Ovaj post trebalo je da napišem preključe, ali ja prosto volim da kasnim. Uživam. To mi se toliko dopada, da verujem da ću i na sopstvenu sahranu zakasniti...

Šalu na stranu, u nedelju je održan 26. Beogradski maraton, na kom je između ostalih trčala i moja seka Veka. 

Ona je trčala polu - maraton, dok sam je ja naravno čekala na cilju u društvu fotoaparata i momka. Mog momka. Njen je takođe trčao. Isto polu - maraton.

Gore sam podvukla naravno, jer ja i trčanje - pffffffff. Tu obavezno bude poneki iskrivljen zglob, razbijena kolena i slično. A tek 21 klometar?! Pa molim vas! Nisam ja za te egzibicije. Ali zato Veka jeste 100 %! Ona vam je pravi Forrest Gump! Pametni. Naravno.

Nema gde nje nema. Ide na pilates, yogu, zumbu, plivanje i planinarenje. Čak se i na Mont Blanc popela! Stvarno ne znam kako joj to polazi za rukom...

I kad nekom treba pomoć ona je tu. Pa čak je i maraton iskoristila za aktivizam trčeći u majici BELhospice - a. A nakon trke je nama neupućenima objašnjavala čime se bavi BELhospice. E u tom grmu leži zec! Nisam ja ovaj post napisala da bi bio oda mojoj superkul sestri, iako zaista jeste i super i kul, već baš zbog ove organizacije.

BELhospice je dobrotvorna organizacija koja se bavi zbrinjavanjem terminalno obolelih onkoloških pacijenata. Što bi u prevodu značilo, zbrinjavanjem pacijenata sa poslednjim stadijumom raka kojima bolnice više ne mogu pružiti nikakvu medicinsku pomoć i koji su prepušteni samo svojim porodicama i sebi. U zbrinjavanju ovakvih pacijenata učestvuju lekari, medicinske sestre, psiholozi, socijalni radnici, koji pomažu ne samo pacijentima, već i njihovim porodicama da prođu kroz te teške životne trenutke.

Bitno je napomenuti da su sve usluge ove organizacije potpuno besplatne, kao i da se ona finansira iz dobrotvornih akcija koje se organizuju u toku godine.

Zato vas molim, jer znam da u Srbiji nažalost gotovo da nema porodice u kojoj neko nije oboleo od raka, da lajkujete BELhospice Facebook stranu, podelite je sa prijateljima, i možda im se pridružite u nekoj od narednih akcija.

Unapred hvala.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Starke...

Danas i juče - sunce - konačno!

Već sam počela da strepimm da će nas ove godine proleće i lepo vreme zaobići, te da neću imati priliku da svetu predstavim svoje najslađe Starke do sad. Tj. još jedne u nizu najslađih Starki. Meni su sve Starke koje sam u životu kupila i dobila bile najslađe. E sad bi bio red da prestanem da govorim (pišem) reč "najslađe", jer bi neko od tolike količine slatkoće mogao dobiti šećernu bolest!

U svakom slučaju, pošto je juče najzad bilo lepo vreme moje divne patikice su mogle biti premijerno prošetane Nemanjinom, kroz Manjež, kroz Svetozara Markovića sve do Bulevara. A onda nazad od Bulevara sve do Terazija.  

U toj šetnjici prisetila sam se i jedne zaboravljene sitnice. Onih žuljeva koje mi Starke naprave u prvih par dana nošenja, pre nego što se potpuno prilagode nozi. Ne znam samo kako sam to mogla da previdim. Dva puta sam morala da zastanem da malo namestim patiku. Ali nema veze. Kad se za par dana potpuno prilagode mojoj nozi, biće mi udobne kao patofne. Za sad je dovoljno to što su lepe. A devojke nose i gore stvari zbog lepote. Zar ne?!

A sad vas pozdravljam. Odoh napolje. Dan je divan i šteta bi bila provesti ga u kući. 

XX

 

 

 

 

 

Moj prolećni must have!

S vremena na vreme desi mi se da se zakačim za neki komad garderobe ili uopšte neku stvar koju prosto moram da imam ili će u suprotnom ceo svet da se sruši.

Tako bi se ovih dana moglo bi se reći da sam opsednuta haljinama od teksasa. Kad god uhvatim malo vremena zveram po netu i časopisima ne bih li našla neku koja mi odgovara.

Za celu ovu sumanutu potragu kriva je moja mama. Da ona pre neki dan nije spomenula naku haljinicu koju sam obožavala da nosim kao devojčica, ja sad ne bih imala pojma da mi je ovog proleća, ako ono ikako reši da dođe, teksas haljina stvarno neophodna. Ali svarno!

Uz nju na listu želja mogla bih da dodam i neku klasičnu jaknu od teksasa, i takođe i pored nje dopišem neophodno! Plus štikliram klasična, iz jednostavnog razloga, da sam se do sad milion puta uverila da je klasika najbolja, a milion i jedan put kupila nešto drugačije.

U svakom slučaju evo fotki koje mi ovih dana okupiraju pažnju.

Uživajte i čitamo se uskoro! :)



 



 

 



The Carrie Diaries!

Još nismo sasvim prežalili završetak drage nam Tračare, a njen producentski tim nam već sutra na male ekrane vraća se dobru staru Keri Bredšo. 

Samo, ovog puta ne tako staru. Od sutra tj. prekosutra, gospođicu Bredšo gledaćemo kao tinejdžerku, u seriji Kerini dnevnici, onakvu kakva je bila pre sjajne četvorke i pre Zverke. 

U ulozi Keri Saru Džesiku Parker, zbog godina naravno, zamenila je simpatična Ana Sofija Rob, koje se možda sećate kao iritantne klinke sa žvakom iz filma Čarli i fabrika čokolade. 

Kako se Ana snašla u ulozi Keri i je li zadovoljila visoke kriterijume koje je SJP postavila saznaćemo uskoro...